– Halo?
– Dobar dan. Na telefonu Anto Šepalo iz vodovoda. Moram vam javiti kako sutra od 8 ujutro do 6 po podne nećete imati vode jer nam je nestalo struje i pukla nam je guma.
– Molim?
– Kao što sam rekao, sutra od 8 ujutro do 6 popodne nećete imati vode jer nam je nestalo struje i pukla nam je guma.
– Jel vi to mene…?
– Gospodine kako se vi to izražavate? Znate li vi kako se ovaj razgovor snima?
– Hrvoje jesi li to opet ti i tvoje bijesne ideje?
…
– Da, dobro. Ja sam. Ali priznaj da si na moment zazujao.
– Ništa ne priznajem. Što hoćeš?
– E, ajmo opet na Velju. Imam 10 dana godišnjeg koji moram iskoristiti prije početka studenog.
– Opa bato! Ček da vidim kalendar.
…
– Znaš što? Aj javit ću da mi je otpala noga pa sam fraj.
– To, buraz! Znači, nađemo se u četvrtak ujutro i pičimo u Oštarije. Tamo nas pokupe moji i prebace do Krasnog. Penjemo do Zavižana i gore spavanac, a ujutro krećemo na Premužićku. Kaj misliš, jel možemo do nedjelje stići natrag do Oštarija?
– Kak ne bi stigli? Pih. Idemo!
– Super! Aj bok.
– Bok. I daj više ohladi s time forama. Nisu ti neš.
– A meni su se baš činile…
– Stari, ko frendu ti kažem. Stvarno nisu neš. Neko bute zveknul zbog toga.
…
I tako, da ne duljim s ovom fabriciranom uvodnom pričom jer je već previše skrenula.
Našli smo se u četvrtak ujutro u 5. Hop u auto u deri za Baške preko Plitvica. Autu ne fercera peta brzina, tj. stalno ispada u ler pa treba držati mjenjač cijelo vrijeme. Nije fora. Ali ubrzo smo stigli u Baške Oštarije. U kampu Velebit smo po dogovoru sparkirali auto, popili rakijicu kod domaćina. Tamo nas je pokupila moja mama i prebacila do Krasnog polja. Hvala mama!
U Krasnom još jedna rakijica, zadnje štimanje ruksaka i krećemo preko pilane. Zatrpali su neke trupce… Ne može se proći. Niš. Super je krenulo. Natrag pa okolo.
Ubrzo smo bili u šumi i penjali se prema jezerima.
– E, se sjećaš onih vidika kad smo bili na jezerima u siječnju i veljači? Ludnica.
– Da, baš je bila brutala. Svaki put.
Penjemo se i penjemo. Veselimo se ludnici na jezerima. Lagano postaje vruće. Skidamo se u kratke rukave i podfrkavamo hlače. Cijelo je vrijeme priča i smijeh. Sve smo bliže vrhu prvog uspona. Počinje se čuti vjetar i polako ulazimo u maglu. O super…
Koji pogledi? Pa ne vidim si ni šaku ako ispružim ruku. A bura… uf bura. Lede se suze na vjetru. Navlači duge hlače i slojeve na sebe. Vraćaj fliseve i jakne. Rukavice? O, da.
Navigacija po markacijama gotovo da i ne dolazi u obzir. Na svu sreću, imamo GPS trag na mobitelu.
Uvijek kad smo na jezerima imam osjećaj da je to sad to. Da je ovo samo zadnji komadić i da smo uskoro u domu. I onda svaki put isto. Tabananje i tabananje. Nikako i nikako stići.
No, na kraju smo ipak stigli u Zavižan. Kucamo i zvonimo. Domara Ivana nema. Nakon deset minuta dernjave, eto njega.
– Pa mogli ste to malo glasnije. Ja sam si gore zagrijao u uredu i baš mi je fino.
– Drugi put nosim trubu. :)
– Daj pusti nas unutra i daj dva piva.
– A ne. Prvo ćete rakije. Po ovakvom vremenu doktor Ivan samo to prepisuje.
– A daj onda i rakije, ali nemoj zaboravit pivo.
– U… brate... ljuta…!
– Jeste ljuta, ali ljekovita.
– Daj pivo da isperemo to.
– Nije ti neš toplo ovdje.
– Ma sad će to. Malo prije sam naložio. Spavat ćete gore. Jeste donesli vreće?
– Ofkors.
– Gore će vam biti fino.
– Najs. A sad klopa!
Imali smo svakakvih delicija u ruksacima. Sve smo izvadili i navalili. A pivo uz to nikad slađe nije bilo. U stvari je, ali bolje ovako zvuči kad se kaže u priči. Polako se skupilo ekipe. Napeklo se polica. Bome bilo je veselo, ali rano smo legli jer ujutro moramo rano krenuti. A u sobi… Led ledeni. Moja vreća je debela i topla. Njegova i ne baš toliko. Malo sam se otkrivao, malo se pokrivao. Sve u svemu bilo mi je fino. A Goran, cvokot zuba i drhtanje. Tsss. Početnik.
Rano ustajanje? Koji vic. Spavali smo 11 sati. Ne sjećam se kad sam zadnji put spavao 11 sati. Kad si ti, dragi čitaoče, zadnji put spavao 11 sati? Da, jučer. Ziher. Odi to prodavati nekom drugom.
Fini doručak i topli čaj i kavica. Platili računi put pod noge.
– Dan je divan. Ima još malo magle, ali povući će se brzo.
– Misliš?
– Sigurno. Pa ja se ovdje bavim prognozom. Ako itko zna, onda sam to ja.
– Oukeeej. Hvala Ivane. Vidimo se u siječnju! Aktiva natura ovo ono. Budi spreman s pivom.
– Nema frke. Vidimo se i sretno dalje.
Izašli iz doma i krenemo prema početku Premužićeve, a prema nama hoda njih troje rumenih obraza.
– Od kuda vi?
– A evo iz Zadra.
– Iz Zadra. Bome ste fino potegnuli. Aj sretno dalje.
– I vama. Ćao.
– Bok Bok.
Staza od Zavižana do Alana… Prvi put sam išao. Evo i mjesec dana kasnije dojmovi mi se još nisu slegli. Prekrasno. Mješavina stijena, borove šume, kamenih provalija, morskih pogleda i magle koja se valja preko prijevoja. Ma to je takva jedna prekrasna slika. Teško to mogu prenijeti u riječi. Na sreću, imam hrpu fotografija.
Stigli smo do Rossijeve kolibe. Nema nikoga. Koliko vidimo, nije ni bilo nikoga ili su zadnji planinari bili uredni. Sve je fino.
– Stari… moram poslat mail.
– Kaj? Pa pošalji ga.
– Ma ne. Znaš… attachment…
– Kaj ti bulazniš?
– Ono… broj dva. Podmornica. Sinker. Vnogo.
– Aaaaa. Hehehe. Pa kaj ne kažeš. Tu iza ti je najbolji wc koji ćeš ikad vidjeti. Wc s takvim pogledom da je to ludnica.
I stvarno. Iza Rossijeve vodi kozja stazica do drvene kućice. Malo je propuh i jako je niska pa je najbolje ući na rikverc, ali pogled je sjajan. Ako se gleda prema van, jer čučavac i ne pruža neke lude vidike. Believe me.
Dok smo odmarali kod kolibe po stazi pored je prošla neka ekipa u smjeru Alana.
– Ćao!
– Bok bok.
– Ajmo i mi. Večeras spavamo na Alanu. Dom je zatvoren, a može se samo u zimsku sobu u kojoj je samo 4 kreveta. Ako ova ekipa stigne prije nas… Zeznuli smo se.
– O, da. U pravu si. Krenimo.
Bome, uhvatili nas dvojica tempo. I fino smo napredovali. Ali pogledi te zovu i vuku na sve strane. Uskoro smo dostigli onu ekipu. To je opet ono troje Zadrana. Pardon, dvoje Zadrana i jedna Zadranka. Ivanka, Frane i Ante. Sjeli na neki kamen uz stazu i puše. Tsss...
– Di ste? Šta ste?
– Idemo za Alan. Spavat ćemo tamo.
– I mi.
– Krasno. Znate da ima samo 4 kreveta u Alanu?
– Molim? Što?
– Niš, niš. Aj bok i vidimo se tamo. Sačuvat ćemo vam krevete.
Tsss… pušači.
Uskoro smo stigli na Alan. Nema domara jer je dom zatvoren od neki dan. Ušli smo u zimsku sobu. Džizs koja ledara. Ljepše je vani na suncu, a i ovako je vrijeme za klopu.
Sjeli i krenuli manđati. Evo i Zadrana.
– Aj sjednite s nama. Lipo je.
– Sad ćemo. Prvo ćemo nasjeći drva za večeras.
– Vidi ih što su se ustrčali. Sve mi je neugodno, ali mi se neda više dić.
– Ma pusti ih. Vidiš da su mladi. Neka sijeku i pile.
Susjedna kućica je vikendica i gazda je taman tamo. Čeka neku svoju ekipu.
– Gazda! Dobar dan!
– Dobar dan.
– Oprostite na smetnji. Imate li možda malo pive za prodati?
– A imam, imam. Ali neću vam je prodati, nego pokloniti. I neka vam je u zdravlje i u slast.
– Ajme meni. Baš vam hvala! Bit će u slast sigurno.
Wow, kakva nagrada za današnji dan. Pivice sjele ko melem na ranu. Brutalica.
Zadrani su nasjekli drva za tjedan dana. Noćas neće biti hladno.
Hladno?
– Džizs kako je vruće!
– Daj otvori prozor.
– Aj i ti vrata pa da povuče propuh.
– Užas. Ova peć nema onu polugu za štimanje?
– Nema.
– Ostaje nam samo propuh.
Spavali smo s otvorenim prozorom cijelu noć. Ne sjećam se kad mi je bilo tako vruće. Užas. Ali nije bilo ni hladno. Vani je bilo ispod nule. Ujutro nas je dočekao mraz. Tijekom noći je došao i domar, ali nije bio nešto simpatičan pa se nismo puno s njim bavili. Ujutro brzi doručak, kavica i čaj pa put pod noge.
Kako su i Zadrani išli za Oštarije, pao je dogovor da idemo zajedno.
No, uskoro smo se razdvojili. Na skretanju za Ograđenicu smo im ostavili izviđačku oznaku smjera i krenuli tim putem.
Ograđenica je zakon! Koji pogled. Koja simpa kućica. Koja sjajna lokacija. Ma baš je kul.
Skuhao sam juhu na kuhalu i pa smo sjeli pričekati Zadrane. Upalilo je i sunce pa smo se skinuli do pasa da nas zagrije. Milina. A Zadrana nema i nema.
A ništa. Što ćemo sad. Ne možemo više čekati jer nećemo prije mraka stići do Kugine kuće. Valjda su produžili Premužićkom.
Krenuli smo prema Šatorini. Svakih par metara drek od medvjeda. Oh, oh.
– Evo nas na vrhu. Napokon. Uf, bilo je teško.
– Što? Pa ovo nije Šatorina.
– Molim?
– Hahaha. Ne, nije. Šatorina je ono tamo vidiš? Ima još koji kilometar.
– … Da… Vidim.
Dakle, uzverali se na Šatorinu. Napokon. Sreli smo gore neke planinare. Ispozdravljali se i malo fotkali i krenuli nizbrdo. Mrak će, a do Kugine ima još dosta.
Dosta je strmo, a gležnjevi i koljena već lagano pokazuju znakove umora. Stigli smo do makadama. Sad će Kugina tu brzo. Evo tamo iza ugla. I napokon smo stigli. A Zadrani su već tamo i lagano ih drma rakijica. Gazda Miro nam svima toči i toči. Nije u pitanju. A skuhao je majstor i grah. I to kakav grah? Fin i gust s hrpom mesa s raznih izvora. Lončinu. Milina.
– Miro, imaš pive?
– Imam.
– Imaš tamne?
– Imam cijelu gajbu.
– Daj nam tu dvije.
– Evo, a ja ću vam na ukuleleu odsvirati neke svoje pjesme. Idem sad u Zagreb snimati album.
– :)
– Daj još dvije pive.
– Evo.
– Daj još dvije.
– E, nema viže crne.
– Kako nema? Rekao si da ima cijela gajba.
– Bila je … cijela gajba… nema viže... Evo dožli su beki … slovenci pa ću malo do njih… a onda žemo do Škorpovca… tamo je danas tulum…
– A možeš li ti voziti? Malo se ljuljaš.
– Ma kako … ne bih mogao… pa samo sam važu gajbu crne… završio.
I stvarno, oko 11 su se njih četiri ili pet natrpali u Mirovu Nivu i odvezli u Skorpovac. Kako su se vratili i u kojem stanju… Ne znamo, ali bili su jako pod gasom.
A soba topla. Milina jedna. Može se i štimati temperatura. Ma zakon. To je peć!
Ujutro smo platili račun i krenuli prema Premužićki. I tako malo po malo, eto nas oko Visibabe, iznad Ravnog Dabra, ispod Kize i ostalih kukova i napokon stigli u Baške Oštarije.
– Pozdravna cuga u motelu?
– Nego kako!
– Pive za sve!
Pokupili smo auto u kampu i pravac Zagreb.
Bome, bilo je to 4 divna dana. Doživio sam Premužićku i ljepote koje nudi. Svakome bih preporučio. Sigurno ću se vratiti.
– Nego, znaš kaj sam skužio?
– Kaj?
– Nisu oni dopješačili od Zadra. Nego su ostavili jedan auto u Baškima, a drugim se dovezli do Zavižana. Pa kad smo se rastali i krenuli za Zagreb, oni su autom krenuli prema Zavižanu.
– Pa da. Dobro jutro.
...
– Nego, kam bumo idući put?
– Idući put? Pa nema nam druge nego da završimo VPP.
– Od Baških do Paklenice.
– Znaš li neki drugi VPP?
– Joj daj ne kenjaj. OK. Znači, prošli smo pola?
– Jes.
– Može!
Hrvoje
